Hodočašće Arsenija Njegovana

Hodočašće Arsenija Njegovana
Autor(i)Borislav Pekić
DržavaSFR Jugoslavija
Datum izdanja1970.
Kronologija
Prethodi: Slijedi:
Vreme čuda U Edenu na Istoku

Hodočašće Arsenija Njegovana je drugi roman književnika Borislava Pekića izdat 1970. Djelo je nagrađeno NIN-ovom nagradom kritike za roman godine. Riječ je o jednom od prvih postmodernih romana srpske književnosti.[1]

Sadržaj

Slika iz Beograda u 1966.

Arsenije Njegovan, glavni junak, je predratni bogati Beograđanin, rentijer i vlasnik mnogobrojnih kuća prema kojima čitavog života gaji veliku strast. Nakon što je dvadeset sedam godina proveo u dobrovoljnoj izolaciji, skrivajući se u kući na Kosančićevom vijencu, Arsenije izlazi iz svoga doma 3. juna 1968. i susreće se sa poslijeratnim, izmjenjenim Beogradom. On i dalje ne shvaća da su mu kuće odavno oduzete i da je njegov najveći strah već ostvaren.

Analiza

Roman ima formu pronađenog rukopisa.

Iz perspektive glavnog junaka predstavljeni su neki od najvažnijih događaja iz srpske historije dvadesetog vijeka: martovske demonstracije u 1941., bombardiranje i okupacija Beograda u Drugom svjetskom ratu, dolazak komunista na vlast, nacionalizacija imovine i studenstki protesti iz 1968. Historija je u „Hodočašću” ironijska struktura koja pokazuje kako se ponovljene sekvence prošlosti u životu istoga junaka pretvaraju u ruganje ideološkim i utopijskim projektima, čija je žrtva Arsenije Njegovan. U takvoj ulozi on postaje protagonista tragi-farse. Otud je i slika njegovog gordog posrtanja u sudaru sa historijom, koju ne razumije i ne prihvaća, u isti mah komična i groteskna.[2] Pojedini likovi iz „Hodočašća Arsenija Njegovana” pojaviće se u Pekićevim kasnijim književnim ostvarenjima, dok će historija čitave loze Njago/Njegovan biti predmet sedmotomnog romana Zlatno runo.[3] Povodom obilježavanja pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2004. „Hodočašće Arsenija Njegovana” našlo se na petom mjestu najboljih romana koji su ovijenčani ovom književnom nagradom.

Reference

  1. ↑ Ilić, Branko (2021). „Homodijegetički roman Borislava Pekića: početak srpske postmoderne”. Узданица 18: 53-68. 
  2. ↑ Petar Pijanović, „Fantastični realizam Borislava Pekića”, pogovor u: Pekić, Borsilav (2004). Hodočašće Arsenija Njegovana. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 311. 
  3. ↑ Milošević, Nikola (1984). „Borislav Pekić i njegova mitomahija”. Odabrana dela B. Pekića, prva knjiga. Beograd. str. 39. 

Bibliografija

  • Ilić, Branko (2021). „Homodijegetički roman Borislava Pekića: početak srpske postmoderne”. Узданица 18: 53-68. 
  • Manić, Željka (2012). Promene u posleratnom Beogradu prema romanima naših pisaca. Filozofski fakultet. Univerzitet u Beogradu. 
  • Mustedanagić, Lidija (2002). Groteskni brevijar Borislava Pekića: groteskno oblikovanje romana "Hodočašće Arsenija Njegovana", "Kako upokojiti vampira" i "1999". Novi Sad: Stylos. 
  • Pijanović, Petar (1991). Poetika romana Borislava Pekića. Beograd: Prosveta. 
  • p
  • r
  • u
Dobitnici NIN-ove nagrade
1954–1992

1954. Dobrica Ćosić (Koreni)  • 1955. Mirko Božić (Neisplakani)  • 1956. Oskar Davičo (Beton i svici)  • 1957. Aleksandar Vučo (Mrtve javke)  • 1958. Branko Ćopić (Ne tuguj, bronzana stražo)  • 1959.  • 1960. Radomir Konstantinović (Izlazak)  • 1961. Dobrica Ćosić (Deobe)  • 1962. Miroslav Krleža (Zastave)  • 1963. Oskar Davičo (Gladi)  • 1964. Oskar Davičo (Tajne)  • 1965. Ranko Marinković (Kiklop)  • 1966. Meša Selimović (Derviš i smrt)  • 1967. Erih Koš (Mreža)  • 1968. Slobodan Novak (Mirisi, zlato i tamjan)  • 1969. Bora Ćosić (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji)  • 1970. Borislav Pekić (Hodočašće Arsenija Njegovana)  • 1971. Miloš Crnjanski (Roman o Londonu)  • 1972. Danilo Kiša (Peščanik)  • 1973. Mihailo Lalić (Ratna sreća)  • 1974. Jure Franičević-Pločar (Vir)  • 1975. Miodrag Bulatović (Ljudi sa četiri prsta)  • 1976. Aleksandar Tišma (Upotreba čoveka)  • 1977. Petko Vojnić Purčar (Dom sve dalji)  • 1978. Mirko Kovač (Vrata od utrobe)  • 1979. Pavle Ugrinov (Zadat život)  • 1980. Slobodan Selenić (Prijatelji)  • 1981. Pavao Pavličić (Večernji akt)  • 1982. Antonije Isaković (Tren 2)  • 1983. Dragoslav Mihailović (Čizmaši)  • 1984. Milorad Pavić (Hazarski rečnik)  • 1985. Živojin Pavlović (Zid smrti)  • 1986. Vidosav Stevanović (Testament)  • 1987. Voja Čolanović (Zebnja na rasklapanje)  • 1988. Dubravka Ugrešić (Forsiranje romana reke)  • 1989. Vojislav Lubarda (Vaznesenje)  • 1990. Miroslav Josić Višnjić (Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba)  • 1991. Milisav Savića (Hleb i strah)  • 1992. Živojin Pavlović (Lapot)

1993–2005

1993. Radoslav Petković (Sudbina i komentari)  • 1994. Vladimir Arsenijević (U potpalublju)  • 1995. Svetlana Velmar Janković (Bezdno)  • 1996. David Albahari (Mamac)  • 1997. Milovan Danojlić (Oslobodioci i izdajnici)  • 1998. Danilo Nikolić (Fajront u Grgetegu)  • 1999. Maksimilijan Erenrajh (Karakteristika)  • 2000. Goran Petrović (Sitničarnica "Kod srećne ruke")  • 2001. Zoran Ćirić (Hobo)  • 2002. Mladen Markov (Ukop oca) • 2003. Vladan Matijević (Pisac iz daleka) • 2004. Vladimir Tasić (Kiša i hartija) • 2005. Miro Vuksanović (Semolj zemlja)

2006–2024

2006. Svetislav Basara (Uspon i pad Parkinsonove bolesti)  • 2007. Dragan Velikić (Ruski prozor)  • 2008. Vladimir Pištalo (Tesla, portret među maskama)  • 2009. Grozdana Olujić (Glasovi u vetru)  • 2010. Gordana Ćirjanić (Ono što oduvek želiš)  • 2011. Slobodan Tišma (Bernardijeva soba)  • 2012. Aleksandar Gatalica (Veliki rat)  • 2013. Goran Gocić (Tai)  • 2014. Filip David (Kuća sećanja i zaborava)  • 2015. Dragan Velikić (Islednik)  • 2016. Ivana Dimić (Arzamas)  • 2017. Dejan Atanacković (Luzitanija)  • 2018. Vladimir Tabašević (Zabluda Svetog Sebastijana)  • 2019. Saša Ilić (Pas i kontrabas)  • 2020. Svetislav Basara (Kontraendorfin)  • 2021. Milena Marković (Deca)  • 2022. Danica Vukićević (Unutrašnje more)  • 2023. Stevo Grabovac (Poslije zabave)

a Odbio nagradu.